Jučer odustah od kontemplacije nad razrezanim prstom i krenuh u nove mesne pohode. Namamio me Džejmi Oliver kuhavši nekakvu britansku pitu s junećom koljenicom i srži i pivom i svim i svačim i to je izgledalo tako gusto i tusto i njamnjamnjam... A tek izraz njegovog lica dok je pokazivo kako se meso raspada i dok je jeo... Auh.
Tako da sam one tri šlicne od svinjskog vrata koje sam izvadila da ih na naglo spečem reda radi da ne bi ostali gladni, odlučila spičit u pitu. I to kakvu. Ispala je bolje od svih očekivanja.
Dakle, prvo toć. Alitiga ghoulaš :)
Kako to biva, otvorih Frizhider i pustih da me inspirira. Nađoh crveni kupus (3 lista), 3 kapule, četvrtinu domaće kisele jabuke, česan, jednu pomadoru, tikvicu, bokun celera, bokun korabice i nešto smrznutog graška (nije na slici). Kasnije je iz Frizhidera iskočio senf, i to jedna jušna žlica, i jedna povrtna kocka (kako ne solim, a temeljca nemam, reko, ajd, neće mi niko zamjerit).
U špajzi nađoh mljevenu crvenu papriku, papar sam izostavila jer se eto pazim (grrrr).
Na ulju s konstantnim podlijevanjem s malo vode, popržih luk, jabuku i česan. Puno luka. Da bude marmeladasto. Tome jako doprinese jabuka. Na to ubacih meso isječeno na komadićke. Nek se dinsta. Polako i sigurno. Onda pomadoru, korjenasto povrće i tikvice, na male kockice ubacih, a sljedio je kupus.
Na kraju zalih s vodom i malo koncentrata od pomadore iz tube (praktičar) i pustih da se kuva.
Došao je na red senf, kockica i kad se to sve spojilo, 2 žlice brašna integralnog. Da malo zagusti, jer ipak ide u pitu, a ne želimo da pita pliva! Pite ne znaju plivati.
I tako sam ja zamjesila prhko tijesto. Ali u međuvremenu sam shvatila da sam ostavila lisnato da se otapa za neki eventualni večernji štrudel s onim domaćim jabukama. Pa sam prhko integralno ostavila u Frizhideru da čeka današnju preobrazbu u krekere za gvakamole. I iskoristila lisnato. To je bio jako dobar potez.
I klasika, razvukoh tijesto dole, napunih ghoulašem, razvukoh tijesto za gore, poklopih. Obzirom na moj stučeno-razrezani prst, majka mi je asistirala pri dekoraciji. Njen fetiš u zadnje vrijeme su lale. Pa eto i lala na piti. Nazajebavali smo se sa stapkicama, ali sve u svemu je ispalo prilično simpatično. Mi se inače volimo zajebavat s hranom, to nam je u familiji. Nadam se jednog dana izvuć fotke s mojih rođendana i pokazat vam na šta su ličile slavljeničke torte by moja baka <3
No dobro. Evo kako izgledaše Veličanstvena svinjska pita prije pečenja, premazana žumancem:
Za potrebe ovog fotosešna, vratili smo na stol ovaj nesretni plavi stolnjak, koji već danima služi kao folklorna scenografija našoj pojedenoj hrani. Jer ipak je zdjela plava. Pa stolnjak mora isto bit u tonu.
Peklo se štajaznam... Dok nije pozlatilo tijesto. Dok nije izgledalo slasno.
A pošto je već počeo lagano padat mrak a mi nestrpljivi ljudi oćemo jest što prije, fotke finalnog proizvoda su tak-tak. U sjeni, sumračne. No to ih ne čini manje ukusnima. Štoviše.
Služi se uz salatu od pomadora i pečene crvene paprike. Pojelo se sve osim malog komadićka koji je jutros moj dragi riješio za doručak.
I da ne bude samo pita, evo prvog od dva značajna košića.
To su one smokve iz Župe, od tete Mire. Organski, domaće, ekološke, medene, orgazmičke. Ljubomorno sam ih jela, jer ipak sam ja trudna i ja sam ih prva poželila. Ti župljani imaju neke čudne tradicije, da se trudnicama moraju uvijek nosit hranjive stvari jer će im "miši pojest robu" (ili tako nešto), a kad trudnica nešto poželi, mora se uštipnut za guzicu.
A taj isti košić je poslužio nekidan za piknik košaru koju spremih majci za na teren. Sendvič sa sirom i brokulom, par jabuka i krušaka domaćih, malo kćeri rajčica (tako moj otac zove cherry pomadore), bočica vode, malo oraha i badema.
Košić se vratio prazan :)
